Od Klaudija preko Debra, do Gilgameša i apsolutne dominacije ergele „Surčin“...
Moj otac je dugo držao trkačke konje... Kada sam imao dve-tri godine, stavljao me da sedim na njima svaki dan po malo. To je bila prva faza „zaraze“. Što bi stari konjari rekli – „progutao sam konjsku dlaku“. Od toga nema leka... Prve trke sam gledao kao sedmogodišnjak, a u sećanju mi je, prvi, ostao Jugoslovenski derbi održan 1978. Godine. Tadama sam imao osam leta iza sebe. Derbi-dan je bio doživljaj za nas Mačvane, jer smo se po mesec dana spremali za taj famozni put u Beograd. Te godine smo putovali sa kumom iz Glogovca koji je imao Fiat 1300 (popularni „tristać“). U gepeku je bilo pečeno prase, gajba hladnog piva i vangla salate. Prva pauza bila je kod Obrenovca gde bismo navalili na pečenje, a zatim nastavljali putovanje u prestonicu galopa. Dugo se po Mačvi prepričavala pobeda karadjordjevskog Radara, a meni je taj trka i dan-danas ostala urezana u sećanje.
Pred kraj ’80-tih godina prošlog veka, ozbiljnije sam počeo da se bavim trkačkim konjima i prvi put sam, kao jahač učestvovao u trkama 1986. Godine. Osedlao sam grlo Sonata. Nije to bilo baš lepo iskustvo... Prilikom starta smo nas dvoje doživeli takozvani „tuš“ (kontakt s drugim konjem, prim. aut.) i meni su ispale noge iz uzengija. Naravno, nisam stigao da se snađem te sam trku završio u „kaubojskom stilu“. Nisam bio razočaran, već pomalo ljut što nisam nadmetanje odradio kako sam zamišljao, ali već u sledećem startu sam bio dosta bolji i uspeš sam da se plasiram! U tom periodu, moje bavljenje jahanjem više je bilo hobi jer sam išao u srednju skolu, ali već od 1990. Godine krećem malo ozbiljnije da se bavim ovim poslom za koji sam već tada znao da će biti moje životno opredeljenje. Naredne godine, otac i ja smo imali dvogodog ždrepca koji se zvao Klaudije. Sa njim sam te godine dobio pet trka.
Iz tog perioda datira i jedna anegdota o meni i mom ocu. Išli smo na otvaranje hipodroma u Zvorniku, gde je naš Klaudije slovio za favorita. Bili smo u pregovorima sa kupcima da, ako pobedi, oni ga kupuju za, tada, ozbiljne novce. Ali, na moju nesreću, nije sve se odvijalo kako sam zamišljao, pa smo Klaudije i ja trku okončali na četvrtom mestu. To je strašno razljutilo mog oca i u afektu mi je zalepio šamarcinu pred brojnom publikom, jer nisam ispoštovao njegove instrukcije. Moram da kažem, u svoju odbranu, da sam tada imao 21 godinu i da se sve to zbilo na potpuno nepoznatom i, naglašavam, novom hipodromu.
Te godine sam počeo da jašem i za druge vlasnike. Naredne sezone sam dobio priliku da se oprobam kao trener, posto sam za nadmetanja pripremao grlo karadjordjervskog odgoja koje se zvalo Debar.
Sa njim sam napravio oko 50 startova i imali smo desetak pobeda. Dosta pomoći u mom konjarskom obrazovanju stiglo je od ujaka moga oca – Dragorada Radića, koji je u to doba bio legenda mačvanskog konjarstva.
Sledeće godine odlazim na šabački hipodrom i počinjem da jašem za, tada možda najbolju, štalu koja se zvala „Agrobend“. Trener je bio, sada pokojni, Srećko Marić, jedan od najboljih trenera Mačve.
U treningu sam jahao Edena, Keneja, Safira i druge odlicne konje iz tog perioda, ali nisam imao velikih šansi da ih jasem i u trkama. Pobedjivao sam u manjim okršajima i želja mi je bila da jašem i pobedim u nekoj Grup trci.
Nedugo zatim sam otišao da se oprobam u jednoj mladoj i perspektivnoj stali u Surčinu.
Trener i prvi jahač su bili Aca Marković i Saša Glogovac, a ja sam došao da budem radni jahač. Doveo me je Bora Jovanović koji je već bio prisutan u toj ekipici. Moram da kazem da je taj period bio težak za mene, posebno zbog mojih roditelja kojima je teško pao moj odlazak od kuće.
Vrlo brzo smo napravili dobru atmosferu u štali i rad mi je u tom periodu pričinjavao zadovoljstvo, najpre zbog rada sa pokojnim Acom Makovićem koji mi je omogućavao da svoje tadašnje znanje značajno obogatim, usvajajući njegovo ogromno iskustvo i ljubav prema poslu kojim se bavio.
Nisam ni slutio, i pored mojih velikih snova, da će mi se te godine (1998) dogoditi GILGAMEŠ.
Moje pobede sa njim promenile su mi život jer su se dečački snovi napokon ostvarili. Prvi veliki trijumf bio je u nezvaničnom dvogodačkom derbiju „Kostolcu“. Na kraju sezone, Saša Glogovac prelazi u drugu stalu i ja dobijam šansu da se oprobam kao prvi džokej kod najboljeg trenera i veoma zahtevnog vlasnika Dragoljuba Markovića, iako su za sledeću sezonu angazovani profesionalni džokeji iz inostranstva (Kolumbijci Torro & Tuhno).
U julu te 1999. godine, moj otac je na dan Derbija doneo pečenog ovna, jer smo svi priželjkivali/očekivali trijumf, koji je i meni i njemu bio tadašnji životni san. Tata se nije se prevario.
U poslednjih 600 m „trke života“, kada sam video da ćemo pobediti, osetio sam u sebi neku nadljudsku energiju, iako sam za tu trku skinuo šest kilograma za deset dana. Dugo posle trke nisam mogao da verujem da se to dogodilo. Da sam uspeo! Dobio Derbi...
Ta godina je bila vrlo uspešna za ergelu, jer smo na kraju sezone bili najuspešnija štala u Srbiji.
Početak 2000. godine mi je doneo veliki stres, jer je Aca doneo odluku da napusti Surčin, a vlasnik Marković je mene postavio da budem trener ergele koja je tada bila u velikoj ekspanziji.
Da prihvatim takvu obavezu, posle Ace Markovića, bio je ogroman korak i za moju psihu i za moju karijeru. Bilo je pitanje kako ću se pokazati posle najboljeg od najboljih. Odlučio sam da radim koliko god je u mojoj moći i da izvučem svoj maksimum. Dugo vremena sam sam sebi nametnuo strahovit pritisak i konstantno mi su mi se u glavi rojile misli da ne smem odustati niti razočarati... Ni sebe, ni moje roditelje, ni vlasnika, ni sve one za koje sam disao i sa kojima sam sarađivao…
I moj trud se isplatio.
Godine 2002. prvi put sam osvojio zlatnu potkovicu emisije „Konji ponovo jure“ kao najsupešniji trener sezone.
Na ergeli „Surčin“ sam napravio mali koktel povodom jubileja – deset godina postojanja ergele „Surčin“ i Dragoljub Marković mi je nazdravio rečima: „Hvala ti što si me trpeo ovih deset godina...“, a moj odgovor je bio: „Ovo su najlepših deset godina mog života“.
Radim i dalje.
Do sada sam u šest navrata poneo titulu „Šampion trener“ i planiram da, u budućnosti, budem još bolji.
Iz tog perioda moram da izdvojiti i kratki boravak ergele „Surcin“ u Francuskoj, gde je naš Seattle Sur trebalo da učestvuje u najvećoj nacionalnoj dvogodackoj trci – „Grand Criterium“.
Nije sve baš ispalo po planu što se našeg sjajnog ždrepca tiče, ali tokom tog kratkog boravku u trening-centru u Šantiljiju sam uspeo da vidim nesto drugačije od onoga što sam dosad video. Uspeo sam da to, jednim delom, primenim u svom treniningu. U to doba je Criquette Head-Maarek, kćerka žive legende Aleca Heada, bila najbolji trener Francuske.
Gilgameš je svakako konj koji je proslavio i Ergelu i mene, ali posle njega je bilo puno dobrih konja koje sam trenirao.
Najdraže pobede su mi one ostvarene sa konjima našeg odgoja. Od kobila koje sam ja ždrebio i trkača koje smo zajedničkim snagama stvarali. Prvi takvi konji su bili Trinitrotoluol, Šakira BOMA, a posebno Princ Surčinski koga smo pratili od samog rođenja, preko svih trijumfa i, naposletku, prodaje našem vernom kupcu iz Velike Kladuše – konjičkom klubu „Krajišnik“. Moram reći da ostaje nesavladiv žal za grlom Georgina, omicom koja je pokazala velike trkačke osposobnosti, ali zbog prerane povrede nije uspela da svoje kvalitete pokaže na stazi. Ne znam da li mogu da kazem da li su borbeniji bili Trinitrotoluol ili Princ, a tukla ih je vatrena Šakira. Tako ne mogu da se opredelim za najstrastvenijeg trkača kojeg sam imao čast da treniram.
Prošla godina je bila prelomna za konje našeg odgoja i mislim da smo na pravom putu, jer mi se čini da je svaka naredna generacija bolja od prethodne, jer je obogaćena novim iskustvima čitave Ergele. Zato od dvogodaca 2010. očekujem jos više, iako su i njihovi prethodnici bili dominantni u svojoj generaciji.
Ne izdavajm konje po izgledu i boji, već ih isključivo vrednujem po karakteru i profesionalizmu u trkama. Tada su mi najlepši oni najbolji, kao i svima ostalima koji ih vole, prate i za njih navijaju. A opet, svako grlo u Ergeli ima vrhunski tretman, bez obriza na mogućnosti i ostvarene rezultate.
Moj uspeh sigurno ne bi bio izvodljiv bez odlične saradnje sa celim timom ergele „Surčin“. Trenutno su angažovani, u trkačkoj štali, stari Pregrad Šebez, Vlada Pavlović, naša deca – Acke (Aleksandar Jezdić, prim. aut), Stefan (Radanić), Andrija (Sterđević), već legendarni Sale Glogovac, Jupi (Miroslav Jovanović), a u drugom, priplodnom i odgajivačkom sektoru DMV Saša Gavrilović i njegova ekipa. Stavio bih akcenat na dobru saradnju sa našim najboljim jahašem Đorđem Perovićem, sa kojim smo ostvarili najveće uspehe.
_260.jpg)
Naravno, tu je i naš prijatelj Željko Ilić, takođe višestruki šampion džokeja, koji je uvek bio tu nam pomogne kada nam je potrebno. Neprocenljivu administrativnu pomoć pruža moja supruga Maja tako da ja, bar o tom delu posla, ne moram voditi računa.
Ono što ja vidim, a sigurno da i rezultati o tome svedoče, jeste da je rad i odnos prema konjima na Ergeli odličan i da nema puno mesta sa kojima bih mogao da uporedim ovo sto se dešava u našim prostranim (i sve brojnijim) kvalitetnim padocima. Pre svega mislim na odnos prema priplodnim kobilama, dragocenim pastuvima, tek rođenoj ždrebadi i svemu onome vezanom za njihov fizički rast i mentalni razvoj. Taj odnos je veoma profesionalan i pažljiv, bez velikih gresaka, a to se vidi svakoga momenta u svakom delu ogromnog prostora ergele „Surcin“. Ta profesionalnost mi daje samouverenost u kvalitetnu buducnost Ergele i realnu nadu da će ona biti stalno sve bolja i bolja.
To je osećaj koji mi daje volju da radim, svakodnevno učim i trajem.
Mada nije uvek lako raditi sa Dragoljubom, on je sada sigurno najvažniji akter konjičkog sporta u čitavom regionu i njegovo prisustvo je dragoceno u svakom segmentu galopskih dešavanja. Nadam se da se neće umoriti niti psihički istrošiti. Nikada.
Moji aduti su uvek najmlađe kategorije na ergeli, jer su oni budućnost.
Mislim da je pedigre Danebury Hilla jedan od najboljih u knjigama, što kažu i Amerikanci za njegovog brata Seeking The Besta, koji je pastuv u jednoj odličnoj štali. Smatram da je Depth pokazao u sezoni 2009-oj da se na njega mora računati kao vrlo ozbiljnog igrača.
Danas očekujem da Giant Love ponovo pokaže šta zna, da Kordero Rezzar demonstrira koliko je naš odgoj dobar noseći se sa uvezenim konjima, da dvogoci krenu u brze radove moćni kao što su sad i da se među njima nađe neki novi Seattle Sur.
Mogu, katkad, mnogo da očekujem, ali tada uvek čujem reči Ace Markovića:
„Zemljače, Marakana sve pokaže!“